Ljudska interakcija počiva na poverenju, ali i političke organizacije; zato ga Karl Dojč naziva “cementom” kojim se grade miroljubivi odnosi. Poverenje zahteva liderstvo, ali i veru; postaje moguće “u situaciji gde namere drugih nisu poznate (…) i gde posledice njihovih dela mogu proizvesti štetu” (Torsten Mikel). Tamo gde postoji, manja je nepredvidljivost – jedna od suštinskih karakteristika međunarodnih odnosa (Lukas van Milders).

Pa opet, gde god da pogledamo, poverenja nedostaje. Globalni sporazumi i instrumenti koji treba da spreče nuklearnu proliferaciju, da utiču na uzroke i posledice klimatskih promena i da štite ljudska prava zavise od zajedničke akcije, koja je bez poverenja nezamisliva. Eroziji poverenja doprinose i nove tehnologije, koje život treba da učine lakšim, zadirući u privatnost pojedinca na načine koji nemaju presedana.

Na Zapadnom Balkanu, poverenje nedostaje na svim nivoima. Sve je manje vere u demokratiju, institucije, političke partije, civilno društvo, mogućnost promena, pa i Evropsku uniju. Na kraju, ljudi gube i međusobno poverenje, kao poslednju vezu i razlog da u ovom regionu ostanu.

Na drugoj strani, teorije i istraživači međunarodnih odnosa dugo „nisu uspeli da razviju razumevanje mira, ostajući usredsređeni na dinamiku moći i rata“ (Oliver Ričmond). Mir se posmatrao iz ugla ravnoteže snaga u međunarodnim odnosima, pre nego li svakodnevnog života. Vreme je da razumemo njegove preduslove (Kornelija Bajer). Na Zapadnom Balkanu i u Europi, mir zavisi od toga kako će se Evropska unija dalje razvijati i koliko je perspektiva članstva kredibilna; hoće li “zamrznuti konflikti” biti rešeni; mogu li Beograd i Priština konačno normalizovati svoje odnose i pod kojim uslovima.

Na jubilarnom desetom Beogradskom bezbednosnom forumu, utvrdićemo da li Guterešove procene i dalje stoje.